Becca: Does it ever go away?
Nat: No, I don’t think it does. Not for me, it hasn’t - has gone on for eleven years. But it changes though.
Becca: How?
Nat: I don’t know… the weight of it, I guess. At some point, it becomes bearable. It turns into something that you can crawl out from under and… carry around like a brick in your pocket. And you… you even forget it, for a while. But then you reach in for whatever reason and - there it is. Oh right, that. Which could be aweful - not all the time. It’s kinda… not that you’d like it exactly, but it’s what you’ve got instead of your son. So, you carry it around. And uh… it doesn’t go away. Which is…
Becca: Which is what?
Nat: Fine, actually.
No one ever told me that grief felt so like fear. I am not afraid, but the sensation is like being afraid. The same fluttering in the stomach, the same restlessness, the yawning. I keep on swallowing.
Тамна, глуха,
Са очима таме,
Ноћ на небо пада.
Сада само, тамно,
Тугује небо.
Одвојише га
Од дечице његове,
И жене Луне
Што у тами сја.
Тмурно небо
Плакати се спрема.
Мука је његова
Болнија од суза.
Кише ће бити.
Сузе ће лити.
О тами ће снити.
Мука је његова
Житу парави сан.
Кише ће бити,
Семе ће клити,
На сунцу ће бити.
Лоше ће доћи,
Лоше ће и проћи.
После лоше ноћи,
Добро ће доћи.
Владимир Бајић
