Impossible Smurf Tales

Petropolis - glava II: Povest o dečaku

Petropolis - glava III: Kod Ane Pavlovne

.

~ Koraci ~

Bilo je to retko vrelo letnje veče u gradu Petropolisu. Večeri su, iako je leto, zbog visokih zgrada koju su skrivale i bacale senku na ulice, obično hladne. Ali ovo je bilo naročito sparno, vazduh je bio suv, gotovo zagušljiv. U takvim uslovima, grozničave zapare i prave letnje žege, stanovnici ovog velikog grada su izašli na ulice u bezuspešnoj potrazi za osveženjem. Ulice su bile prepune građana. Svi su se gurkali, kuškali, na to odvraćali psovkama, pljuvanjem, posle bi nastavljali svoj dugačak put ka kakvim bilo mestom pod mesečinom, no, on bi se uvek završavao …

Baš tu, među tom gomilom jadnog, iznurenog sveta, našao se on, po prvi put posle bog-zna koliko vremena, na vrelim ulicama gradskog asfalta. On – Petar Petrović.

To beše dečko, mladić, visine nešto više od srednje, veoma mršav, suv, bledog lica sa velikim podočnjacima ispod krupnih, tamno plavih očiju, crne nuredne, kose koja mu već padaše preko čela.

Njegovo lice zbilja beše kao lice dečaka. Izgledalo je izuzetno mlado za svoje dvadeset i dve godine. Tako je kod njega oduvek bilo. Njegov ten, koji je prirodno beo, sada je izlegedao skoro proziran, suv; tako se stapao sa modrom bojom njegovih usana. Cela njegova pojava u ovom trenutku izgledala je sablasno.

Bio je vidno umoran. Teško je hodao, ljuljao se i posrtao sa puta. No, njegov umor kao da je iščezavao što se više kretao. Iako je bila jaka omorina, iako je vazduh bio zagušljiv, njemu je izuzetno prijao. Osećao je neko olakšanje, možda radost koju je prekerivao mrk izraz njegovoga lica, namrštene oči i iskrivljena usta. Često se mrštio, naručito u poslednje vreme i to uvek kada je bio na ulici. Odavao je utisak teška, ozlojeđena čoveka, iako njegova narav, u istinu, nije bila teška, a on sam nikako nije bio ozlojeđen. Premda je strašno umeo da mrzi, on svoj život je itekako smatrao vrednim, čak, šta više, mnogo vredjim nego životi ostalih. Naravno, takvo gordo srce nije bilo zadovoljno trenutnim mu životm, ali je znalo da će se sve uskoro promeniti jer to tako mora biti, tako i nikako više, tako da ozlojeđenosti u njegovoj duši nema, bar ne u ovom dobu njegovoga života.

Bio je to veoma lep mladić, prijatnog izgleda, iako on tako nije mislio. Smatrao je da je strašno ružan; ponekad je čak umišljao da druge stavlja na muku što moraju da ga gledaju takvoga (to je, između ostalih, jedan od razloga zašto se često osamljivao, zaključavo u svom stanu, izlazio samo noću i često šetao po neosvetljenim delovima grada); ali, takođe je znao, da mu je zauzvrat priroda podarila inteliginciju iznad prosečne, a to je mnogo vrednije – smatrao je, i upravo takva inteligencija i čini ljude velikim, a ne njihov izgled. Lepota je trenutna, rumena, sočna jabuka, koja, ako se ne zagrize odmah, već sledećeg dana truli, buđa, najgorim smradom, a inteligencija, kreativnost, sposobnost da stvara - ono što nikada ne propada i nikada se ne pretvara u prah, i ono što se vidi srcem, a ne očima.

Beše veoma toplo obučen za ovakve, letnje, prilike. Na sebi je imao duge, crne pantalone, pocepane i prljave na kolenima, belu košulju dugih rukava, a preko nje crn prsluk, raskopčan i otromboljen, i dug kaput isto tako prljav i pocepan na laktovima. Bog zna od kada je tako obučen, možda je već nedeljama u istim stvarima ne svlačeći ih ni kad spava. Tek posle nekog vremena oseti da mu je strašno vruće, da se znoji. On skide kaput, prebaci ga preko ruke i raskopča košulju. Rukavom, nekada bele, sad već požutele, košulje, posebno na tom delu, obrisa znoj sa čela. Isprva hodaše veoma trapavo, snažno udarajući nogama o pod i visoko ih zabacujući pozadi, pri svakim korakom snažno zamahujući rukama napred - nazad. Stalno se osvrtao sa strane, iza sebe kao da je očekivao nekoga. Međutim, kako je put pod nogama odmicao njegov hod dobijao je sve normalaniji izgled. Koračao je brzo, pravo.

Petar nije bio naviknut na ljude i nije ih uopšte voleo. Nikada se nije mogao navknuti na nekoga. Prijatelje nikada nije imao. Naravno, bili su tu i tamo neki, ali pravoga prijatelja nikada nije stekao. Imao je neke drugove, poznanike iz vremena osnovne i srednje škole, ali sva ta drugovanja su trajala najviše, možda, po nekoliko meseci i ona nisu bila čak ni prava druženja. Kad je bilo indicije da se prijateljstvo ostvari, on se često, i to najednom, povlačio, a pre toga je umeo da bude veoma nepristojan i bezobrazan prema svojim potencijalnim prijateljima. Sam je to primetio kod sebe: i kada bi uspostavio bilo kakav odnos sa ljudima, posle određenog vremena drugovanja, on bi kod njih pronalazio takve mane koje bi ga dovodile do razdržljivosti, a koje pre nije primetio. Sve te mane su, rekli biste, glupe i čak nepostojane, ali njega bi to do te mere nerviralo da nije postojao drugi način nego okončati to „drugovanje“. Na primer: kod jednog njegovog nekadašnjeg druga ga je, posle izvesnog, ali kratkog vremena, strašno počelo nervirati njegov glas i način na koji on govori. Izgledao mu je suv, mrtav, kao da se ništa ne može čuti iz njega, samo neartikulisano škripanje. I to ga je do te mere znalo nervirati, da je za tim nalazio i gomilu drugih mana koje i nepostoje, a koje njega isto tako užasavaju. Kod drugog, recimo, ga je strašno nervirao njegov hod; kod trećeg mimika njegovog izražavanja; kod četvrtog to što je glup; petog njegova žuta majica koju je nosio svaki dan i tako dalje i tako dalje. I sve se to uvek završavalo time što bi ga ovaj prvo ismejao, a onda za sva vremena napustio. Tako je bilo gotovo nemoguće za Petra imati ikakav dobar odnos sa drugima na duže staze.

Umeo je da mrzi ljude. Mrzeo ih je ponekad iz dna duše i to je sebi na glas govorio. Često ih je smatrao glupim, samoživim stvorenjima, psima, pacovima, stvorenim da jedino žive u svojoj žabokrečini, nemoćnim da svetu donesu bilo šta vredno nego iste takve glupe, samožive pse, pacove i kad to urade da jednostavno nestanu. Ali opet, nešto ga je uvek teralo njima i on bi im se iznova vraćao. Tako bi i ovaj put.

Već mesec i po dana nije izlazio iz svoje jazbine u potkrovlju petospratne zgrade u ulici toj i toj. To beše jedan poveći stan sa dve velike sobe, obe u strašno trošnom stanju sa prljavim, pozelenelim zidovima od vlage, sa bubašvabama koje su virile iz raznih pukotina na zidovima, sa krovovima koji su redovno prokišnjavali, ispucanim staklima, daskama na podu koje su škripale i promajom koja je stalno frljala. On koristiše samo jednu sobu, veću, u drugu nije ulazio, gotovo da nije ni znao kako ona izgleda. U stan se uselio pre tri godine kada je počeo da studira Algologiju na Biološkom fakultetu u Petropolisu. Stan je za male pare otkupio od jedne babe, koja življaše već trideset i sedam godina na spratu ispod, a čija je sestra, bivša vlasnica Petrovog stana umrla od visoke temperature.

Tako je, nekih pola godine do godinu dana lepo živeo i studirao u gradu Petropolisu. Međutim, on brzo uvide da mu biologija nimalo ne leži, nego misao i filosofija, i već posle prve godine napusti fakultet, a samim tim i fakultetsko obrazovanje, jer mladić smatraše da, ako hoće da ide putem filosofije, mora se sam obrazovati inače će mu Filosofski fakultet uništiti sopstvenu misao i sposobnost za kreativnost. Tako je od tada počeo da proučava filosofiju i filosofe, književnost i književnike, istoriju, politiku i sociologiju. Već sam uviđaše da napreduje neospreno brzo i da ima izuzetan dar, i ne samo dar, nego i izuzetnu inteligenciju kao i harizmu da postane mnogo veći od svih njih, i da je već sad spreman na sopstvenu misao i misiju. Sva ta mladalačka gordost kulminirala je poslednjih meseci, naročito posle jednog izuzetnog događaja o kome ću vam u ovom odeljku govoriti.

To beše jedan bal priređen u kući Korfofih, nemačkih aristokrata, ljubitelja i mecena umetnosti i filosofije. On na taj bal dođe sasvim slučajno. Veče pre toga sasvim iznenada, u svojim besciljnim šetnjama, naleti na svog nekadašnjeg prijatelja sa fakulteta, Ilije Nikodijevića, vrednog, dobroćudnog, isto tako siromašnog mladića koji je izdržavao sebe i svoje stare roditelje i koji je do novca na svakakve načine. Ilija mu se strašno obradovao. Nisu se videli već skoro… pa godinu dana.  Petru se nikako nije razgovaralo sa svojim nekadašnjim prijateljem i stalno je pokušavao da ode (već nekoliko puta do sada on je isto tako slučajno naletao na njega, ali ga ovaj nije video pa je Petru svaki put pošlo za rukom da pobegne, ali sad ga je Ilija prvi primetio), ali mu Ilija to nikako nije dozvolio sve dok mu ne ispriča što je naumio. Petar ga popreko pogleda i pomisli kako nešto ovaj smera. Ipak, Ilija nastavi sa svojim te mu tako se poče žaliti o svojoj bednoj situaciji i reče da je baš dobio izvaredno dobar posao za zaradu: da služi na čestim balovima u kući Korfovih. Kad Petar ču za to odmah oseti da je to izuzetna prilika i da se ona ne sme propustiti i da se neizostavno mora naći na tom balu. On zapita Iliju da li je ikako moguće da ga uvede, ali je to bilo nemoguće, zatim ga moljaše da ga pusti da on ide umesto njega da služi, a da će reći da on, Ilija, nije mogao da dođe zbog iznenadne bolesti, gripa, nečega, i da ga on samo na ovo veče zamenjuje, a on će, naravno, sav zarađen novac od te večeri dati njemu. On mu tu šturo, ljuteći se objasni svoje razloge, koji, naravno, nisu bili tačni. Posle kratkog nećkanja Ilija pristade na to. razgovor se tu završi jer Petar brže bolje pobeže, a Ilija ostade kao uskraćen nečim.

I bi tako: Petar, umesto Ilije ode da služi i da otvori zlatna vrata svoje buduće karijere, a to behu vrata na velelepnoj, lepo osvetljenoj kući Korfovih.

Tamo stiže dva sata pre početka, kako mu je Ilija naložio, i bez ikakvih problema mu bi dozvoljeno da menja „bolesnog poslužitelja“, uveravajući ih sve da zna posao. Gosti počeše pristizati od osam i svi su bili tu do devet. Gospoda su bila obučena u crne smokinge i odela sa cilinrima ili polucilindrima na glavi, leptir mašnama ili kravatama, sa belim rukavicama ili bez njih, svi po poslednjoj modi uglačani. Dame su bile još raskošnije u svojim večernjim haljinama, često šivene za takve prilike. Haljine su bile raznih boja, jednobojne ili šarene, skoro sve duge sa dekolteima. Sve su bile posebno okićene sa dijamantskim nakitom, ili onim od, veoma popularnim na balovima u Petropolisu, belog zlata i platine. Neke su imale i lepeze u rukama. Glavna sala beše, kao i svaki put veličanstveno postavljena: sva osvetljena, na mermernim uglačanim podovima beše postavljen novi crveni tepih, švedski stolovi behu postavljeni s kraja, do zidova, na njima beše svakavih vrsta hrane i pića, svetlucavih kristalnih čaša, a, kraj njih stojahu poslužitelji obučeni svi u odela: crnih pantalona, belih košulja i sakoa, sa crnim leptir mašnama i belim rukavicama, a preko ruke im stojaše svilene bele salvete. Tako beše obučen i Petar. Beše jako lep u njemu. On je posluživao piće, šampanjac, na srebrnom poslužovniku.

Prve goste Petar posluženi već u osam i petnest. Svi behu jako ljubazni. Petar ih sve posmatraše veoma čudno.  On beše jako uzbuđen zbog svoje večerašnje misije, tako da neko blagogorodno osećanje prekri njegovo mlado lice, no, ono se često, na momente, pretvaralo u cinično i dosta sarkastično, sa nekavim tamnim žarom u očima, koji je svaki put preplavljalo njegovo gordo srce kad bi video sve te beskorisne ljude, koji samo žele da uživaju u životu bez želje da upravljaju njime.U stvari, moramo naročito napomenuti, on i njie tačno znao šta će se večeras desiti, i, stoga, njegova misija nije posedovala određeni pravac, ali cilj svakako jeste. Veče je polako odmicalo i već beše oko pola jedanaest. Domaćini, gospodin i gospođa Korf, behu jako zadovljni nimalo ne sluteći da će večer postati još zanimljivija. Razgovor u sali postajao je sve više življi. Razgovori su svi bili uglavnom kakvo suvoparno, bezazleno tračarenje, među damama ali i među gospodom, ili aktuelne polemike o tome trebe li rušiti stari hotel Estrol i na njegovom mestu praviti fabriku, polemike o politici, gradu, i veoma zanimljiva i aktuelna u poslednje vreme, o kojoj se svuda, ali uvek sa nevericom i bez ozbiljnosti pričalo: pojava neonacista i njihovim pretnjama. To pitanje naručito zanimaše grupu ljudi u kojoj se nađoše tri dame i pet gospodina od kojih jedan beše sociolog, jedan istaknuti novinar i jedan političar. Gospodin novinar naglašavaše da to nije nikakva bezlazena stvar i obična tričarija, nego da se to treba sasvim podrobno ispitatai i sa bar malo ozbiljnosti shvatiti. Gospodin političar je negirao i sve vreme se sprdao sa tim, a gospodin sociolog je ipak potvrdio, doduše nekako stidljivo, kako naši sociolozi uglavnom čine, da se stvar mora bar malo ozbiljnije shvati pre nego što vreme pokaže svoje i naglasio je svima poznate posledice Drugog svetskog rata, čija je, uostalom Petropolis najveća žrtva. Dame su se trudile da razgovor na tu temu potraje, jer im je bilo izuzetno zanimljivo u tom društvu, i bilo im je jako zanimljivo da slušaju prepirke između g. novinara i g. političara. Razgovor dođe do jedne prave i otvorene prepirke, gotovo svađe novinara i političara. G. novinar već beše vidno iznerviran provokacijama i peckanjem g. političara i stade se jače braniti i iznositi fakte i argumente u koja ni sam nije verovao i koja ni sam ne shvataše tako ozbiljno, kao ni čitavu stvar, ali ipak nastavljaše da se inati svim sredstvima. Razgovor se proširio i sad je zahvatao grupu od jedno dvadesetak ljudi okupljenih oko gospoda, krvno suprostavljenih, koji su tu tražili čisto zabavu smejući na provokacije g. političara koje je preozbiljno shvatao g. novinar. Razgovor od samog početka slušaše Petar. On je, naravno, već odavno razmišljao o pomenutoj temi i imao već izgrađen stav koji se poklapao sa stavom koji je g. Novinar iznosio sada. On, Petar, je, verovatno, najozbiljnije od svih posmatrao i proučio gotovo sve njene aspekte i njegovo čvrsto mišljenje je pratilo jake, gotovo neosporne argumente koje je morao da iznese. Čitav dosadašnji razgovor je propratio podrugljivo i sa ciničnim pogledom na grupu neznalica smejući se u sebi svakoj njihovoj reči. Znao je da je pametniji od svih njih i da ima mnogo šta da kaže o tome nego oni. Na kraju se i on umešao.

- To svakako nije tačno – reče on sa nekim lažnim poštovanjem, ali direktno, ozbiljno, zvučno.

Svi se okrenuše ka njemu. Nastade tajac.

- Šta, izvolite ponoviti? – zamoli zbunjeni novinar.

- To, što ste rekli, svakako nije tačno. Grešite…

Petar beše još ozbiljniji, direktniji, samopouzdaniji. On isprava poče objašnjavati kakvu glupost su rekli i g. političar i g. novinar koristeći se ironijom i pošalicama, koje nisu bile njegov fah. To ipak izazva smeh i prve simpatije. On, onda, promeni svoj ton. Ozbiljnim glasom poče iznositi čvrste argumente zašto se stvar treba smatrati ozbiljnom. To privuče i ostale u sali. Svima isprva beše jako neobično što se taj mladi poslužitelj meša u razgovor, nekima čak bi i glupo i ponizno da slušaju jednog „takvog“: šta to on poslužuljitelj, običan kelner, niko i ništa ima da pametuje, ispravlja; ali, posle trenutak, dva, svi oni uvideše, osetiše nešto snažno u mladićevom izlaganju, neku silu koja ih je gonila da posebno obrate pažnju i koja ih terala na divljenje i čuđenje; nešto žestoko je bilo u njegovom tonu, u njegovom naglašavanju reči, u smislu za ironiju. Svi ga su ga slušali. Petar otpoče svoj govor.

Čim poče izgovarati prve reči svog govora, njega nešto kao da zagolica u stomaku – on se nasmeši. To učini dodatni utisak na publiku i zadobi još simpatija. To golicanje sa najednom raširi po njegovom telu i dođe do grla. On se strese. Nastavljao je svoj govor još pouzdanije i odvažnije. Osećao nešto novo, nešto volšebno,  što nikad do sada nije osećao; nešto… kao neka sila… kao da neka sila kruži po njegovom telu, cirkuliše kroz njegove vene, i ona mu daje snagu, odlučnost, preciznost. To je bila moć. Samo što tada to nije znao.

Kad završi svoj govor, koji je trajao nekih pola sata, on pogleda na svoju publiku. Svi su ga i dalje gledali. Osmotrio je sva ta lica. Najednom se začu gromki aplauz. Svi počeše aplaudirati. Nastade prava euforija. Odavno nisu čuli takav govor. Svi udaraše dlanovima do razdražljivosti. To beše trijumf. Prvi trijumf. Veliki trijumf.

Ovaj prvi, veliki trijumf, učini da njegov ego i njegova urođena gordost porastu do katastrofalnih, nekontrolisanih  razmera, kojima ćete i sami biti svedoci. Takvo što je i bilo poterebno njegovoj mladalačkoj duši, i njegovom vatrenom srcu da rasplamsa njegov duh, njegovu žeđ, kao što Niče kaže: „Volju za moć“.

Kasnije to veče, kad se bal završio i poslednji gosti pođoše, gospodin Korf pozva Petra u svoj kabinet, da lično ga isplat. Pomalo mršteći se pohvalio je njegov govor i pozvao da prekosutra dođe kod njega u ovaj isti kabinet. Korf, po svojoj prilici, imao je određene planove za mladog „mislioca“. Petar ćuteći uze novac i bez i jedne reči izađe. Ode pravo Iliji Nikodinoviću, i bez i jedne reči mu pruži ček i ode. Ušao je u svoj stan i zaključao se.

Od dana kada se zatvorio prošlo je mnogo besanih noći provedenih u mislima i ko zna čemu. Često je padao u zanos, ponekad ga je hvatao čitavu noć i tako, sav obliven znojom, sa krupnim, raširenim zenicama bi hodao po svojoj zagušljivoj sobi, tamo-vamo, pričao, smejao se, padao u euforiju, histeriju i na kraju bi se sve to završilo nesvesticom – konačno bi pao umoran na krevet i tako dugo spavao. Prvih nedelju dana provede u groznici. Imao je visoku temperaturu. Stanje se kasnije stabilizovalo, ali posle često ga hvataše kratke, ali jake glavobolje. No, i to je na kraju prestalo. Sada, posle mesec dana tamničenja, na noćnoj temperaturi preko tridest i pet, on, Petar, se ponovo pojavi u svom, nekada besciljnom, tumaranju po …

(2006)

Aleksandar Princip