Impossible Smurf Tales

Kako je veliki ruski romasijer i mislilac, Fjodor Mihailovič Dostojevski, gledao na hrišćanstvo i njegovu ulogu u svecivilizacijskom razvoju i napredku, najbolje govori ovaj odlomak Vladimira Sergejeviča Solovjova iz eseja “Iz govora u spomen Dostojevskog”.

.

Uz tako bogatu i složenu prirodu, kakva je krasila Dostojevskog, uz njegovu neobičnu prijemčivost za utiske i osetljivost na sve životne pojave, njegov duhovni svet sačinjavalo je suviše veliko obilje osećaja, misli i pobuda da bi ga bilo moguće vaspostaviti u kratkom govoru. Ali odazivajući se svemu s takvim srdačnim žarom, on je uvek isticao samo jedno kao glavno i bezuslovno nužno, čemu se sve ostalo mora prilagoditi. Ta centralna ideja kojoj je služio Dostojevski u celoj svojoj delatnosti bila je hrišćanska ideja slobodne svečovečanske sloge, svetskog bratstva u ime Hristovo. Tu je ideju propovedao Dostojevski govoreći o istinskoj Crkvi, o vaseljenskom pravoslavlju; u njoj je video duhovnu, još neispoljenu suštinu ruskog naroda, globalno-istorijski zadatak Rusije, onu novu reč koju Rusija treba da kaže svetu. Iako je već 18 vekova prošlo otkada je tu reč prvi put izgovorio Hristos, u naše vreme ona je uistinu sasvim nova reč i propovednika hrišćanske ideje kakav je bio Dostojevski mirne duše možemo nazvati “vidovitim nagoveštavaocem” istinskog hrišćanstva. Hristos za njega nije bio samo činjenica prošlosti, daleko nedokučivo čudo. Ako se Hristos tako posmatra, od njega se lako može načiniti mrtav lik kojem se ljudi klanjaju praznikom u crkvama, ali za kojeg nema mesta u životu. Onda se celokupno hrišćanstvo zatvara u zidove hrama i pretvara u obred i puko izgovaranje molitava, dok aktivni život ostaje sasvim nehrišćanski. I takva spoljašnja Crkva sadrži u sebi istinsku veru, ali ta je vera toliko slaba da je jedva dovoljna za praznične trenutke. To je hramovno hrišćanstvo. I ono treba da postoji iznad svega, jer je na zemlji spoljašnje pre unutrašnjeg; ali ono nije dovoljno. Postoji drugi oblik ili stupanj hrišćanstva, gde se ono ne zadovoljava bogosluženjem, već teži da rukovodi delatnim životom čovekovim, ono izlazi iz hrama i nastanjuje se u ljudskim prebivalištima. Njegova oblast je unutrašnji individualni život. Ovde je Hristos najviši moralni ideal, religija se usredsređuje u ličnom moralu i sve se polaže u spasenje pojedinačne ljudske duše. I u takvom hrišćanstvu postoji istinska vera, ali i ovde je ona još slaba; dovoljna je samo za lični život i čovekove privatne stvari. To je domaće hrišćanstvo. Ono mora postojati, ali ni ono nije dovoljno. Jer ono ostavlja po strani celi opšteljudski svet, sve društvene, građanske i međunarodne poslove - ono sve to ostavlja po strani i predaje u vlast zlih, anti-hrišćanskih načela. Ali ako je hrišćanstvo viša, bezuslovna istina, onda to ne bi trebalo da bude tako. Istinsko hrišćanstvo ne može biti samo domaće, kao ni samo hramovno: ono treba da bude vaseljensko, ono treba da se prostire na celo čovečanstvo i na sve ljudske poslove. I ako je Hristos odista ovaploćenje istine, on ne treba da ostane samo hramovna slika ili samo lični ideal: moramo ga prihvatiti kao globalno-istorijsko načelo, kao živi temelj i ugaoni kamen svečovečanske Crkve. Svim opšteljudskim poslovima i odnosima treba do kraja da upravlja isto ono moralno načelo kojem se klanjamo u hramovima i koje priznajemo u svome domaćem životu, tj. načelo ljubavi, slobodnog sporazuma i bratske sloge.

Takvo vaseljensko hrišćanstvo ispovedao je i propovedao Dostojevski.

Hramovno i domaće hrišćanstvo stvarno postoji, ono je činjenica. Vaseljenskog hrišćanstva stvarno još uvek nema: ono je samo zadatak, i to kako veliki zadatak; on, izgleda, prevazilazi ljudske snage. U stvarnosti svi opšteljudski poslovi - politika, nauka, umetnost, privreda van su hrišćanskog načela, te umesto da ujedinjuju ljude, razjedinjuju ih i dele, jer svima tim poslovima upravlja egoizam i lična korist, suparništvo i borba, i zato prouzrokuju ugnjetavanje i nasilje. To je stvarnost, to je činjenica.

O vaseljenskoj pravoslavnoj Crkvi nije govorio samo kao o božanskoj ustanovi u njenom nepromenljivom postojanju, već i kao o zadatku svečovečanskog ujedinjavanja u ime Hristovo i u duhu Hristovom - u duhu ljubavi i milosrđa, podviga i požrtvovanja. Istinska Crkva koju je propovedao Dostojevski opšteljudska je pre svega u tom smislu što u njoj konačno treba da se zatre podela čovečanstva na suparnička i neprijateljska plemena i narode. Ne gubeći svoj nacionalni karakter, već samo oslobađajući se od svoga nacionalnog egoizma, svi oni mogu i treba da se ujedine u jednoj zajedničkoj stvari svetskog preporoda. Stoga Dostojevski, govoreći o Rusiji, nije mogao imati u vidu nacionalnu izolaciju. Naprotiv, celokupnu misiju ruskog naroda on je video u služenju istinskom hrišćanstvu, dakle, bez ikakvih primesa nekakvoga helenizma ili judejstva. Istina, on je Rusiju smatrao izabranim narodom božjim, ali izabranim ne radi suparništva s drugim narodima i ne radi vlasti i prvenstva nad njima, već radi slobodnog služenja svim narodima i radi ostvarenja, u bratskom savezu sa njima, istinskoga svečovečanstva ili vaseljenske Crkve.

Dostojevski nikada nije idealizovao narod i nije mu se klanjao kao idolu. On je verovao u Rusiju i predskazivao joj veliku budućnost, ali glavno jamstvo te budućnosti bila je u njegovim očima upravo slabost nacionalnog egoizma i isključivosti u ruskom narodu. U njemu su Dostojevskom bile drage dve crte. Prvo, neobična sposobnost usvajanja duha i ideja tuđih naroda i preovaploćenja u duhovnu suštinu svih nacija, što je crta koja se naročito izrazila u Puškinovoj poeziji. Druga, još važnija crta koju je Dostojevski isticao u ruskom narodu jeste svest o svojoj grešnosti, nesposobnost da se sopstveno nesavršenstvo uzdigne u zakon i pravo i da se zaustavi na toj svesti: otud zahtev za boljim životom, žudnja za očišćenjem i podvigom. Bez toga nema istinske delatnosti ni za pojedinačno lice, ni za celokupni narod. Kako god bio dubok pad jednoga čoveka ili naroda, kakvom god prljavštinom bio ispunjen njegov život, on može iz nje izići i uzdići se, ako hoće, tj. ako svoju lošu stvarnost drži samo za loše, samo za činjenicu koje ne bi trebalo da bude, te ne čini od te loše činjenice nepromenljivi zakon i princip, ne uzdiže svoj greh u istinu. Ali ako se čovek ili narod ne miri sa svojom lošom stvarnošću i osuđuje je kao greh, onda to već znači da poseduje nekakvu predstavu ili ideju, ili makar samo predosećaj nekakvog drugog, boljeg života, onoga što treba da bude. Zbog toga je Dostojevski tvrdio da ruski narod, bez obzira na svoju prividno životinjsku sliku i priliku, u dubini svoje duše nosi drugu sliku i priliku - Hristovu, te da će je, kada dođe vreme, pokazati sasvim jasno svima narodima i privući ih Hristu, a potom će zajedno sa njima izvršiti svečovečanski zadatak.