Impossible Smurf Tales
¤ Književnost - Roman - Pripovetke ¤ Blog ¤ Fotografija ¤ Flickr ¤ Film ¤ Linkovi ¤ Citati
-
Odlomak iz pripovetke Trule jabuke Aleksandra Principa.
Pripovetka je objavljena u broju 5-6 časopisa QT Magazin.
-
Na drvenom podu nepomično ležim ispod belog čaršafa. Proćiće sati dok me neko konačno ne pronađe, a dotle ću da razmišljam. Misliću o svim lepim i nelepim stvarima, misliću o kiši i dugi, o sladoledu i oblacima. Ima toliko toga da se misli, toliko toga da se razume. Suditi sebi i drugima neću. To je sad nepristojno činiti. Samo ću se prisećati i prepustiti posmatranju svih tih slika. On je otišao i neka ga. Sad sam sam. Konačno.
-
Iz ličnog iskustva,
Mog i vašeg…
Spava mi se. Hoću da spavam. Zaspao bih dubokim snom i nikada, nikada se ne bih probudio. Ali, … uvek se probudim.
…
Očekivao sam kišu. I kiša je padala. Padala je i ja sam pokisao. Ali, kako? Kako to nisam primetio? To je bilo odjednom… Tek vidm da… Nisam ni primetio da ja kiša crna…
-
Katarina je stajala u zadimljenoj sobi sa malom Nađom u rukama i grčevito se svađala sa drugim ženama. Njen muž je bio na tri koraka i pospano posmatrao.
Katarina beše u pravoj jarosti. Obrazi su joj bili rumeni kao cvekla, oči joj sevahu. Ona se raspravljala i borila sa svima, glasno vičući i levom, slobodnom rukom preteći. Katarina je bila lepa čvrsta i nadasve gorda dvadesetdvogodišnja devojka duge crne kose svezane u rep, čvrstog držanja i energičnog hoda. Mala Nađka, njena kći, je imala tek deset meseci i u ovaj mah je iz sveg glasa plakala preplašena majčinom vikom. Njen muž Nikola bio je dvadesetčetvorogodišnjak, bivši student Elektro-tehnike, koji je pre godinu dana konačno morao napustiti fakultet kako bi obezbedio hranu i smeštaj svojoj porodici, često radeći najteže fizičke poslove na gradilištima.
Sva njihova beda mogla se opaziti samim pogledom na njihove iscepane, stare stvari, uflekane, nekoliko puta zakrpljivane. Oni su već godinu i po živeli u iznajmljenoj sobici iz koje ih sada izbacuju zbog neplaćene kirije.
Kartina se zbog toga žustro svađala i molila nemilosrdnu gomilu. Nikola nije imao snage.
- Šta vi mislite?… Ne možete tako. Ne dam! … Ah, molim vas nemojte. Pa, gde ćemo? Nađica je mala. Tek deset meseci. Zar na ulicu? – čas je vikala, čas tužnim glasom molila Kaća.
- Nego, na ulicu, na ulicu! – zavapi jedna debela žena.
- Šta vam možemo, što ne plaćate na vreme? Kako svi drugi mogu? – zaskiči druga, žgoljava starica.
- Ma ćuti ti prosta krmačo i ti kosturašo… Šta vi znate o nama?… Ah, kad vas dohvatim, sve ćete mi platiti… Ali, molim vas još samo jednu nedelju… – i ona nežnim, milim pogledom punim tuge, iscrpljenim, iskidanim, izmučenim očicama pogleda na svoga muža.
Tražila je pomoć, tražila je podršku, zaštitu i ljubav. Nikola to u ovom trenutku, nije mogao da joj pruži. Bio je umoran, iscrpljen, pospan od života. Kapci su mu do pola prekrili otupele crne, nekada kestenjaste, a sada crne oči. Lice mu beše bledo kao u samrtnika. On samo obori pogled, priđe uze Nađu i izašavši napolje sede na stepenište da čeka ishod.
Katarina je sve više besnela.
- E, sad ćete videti kokoške jedne… – i poče ih šamarati sve odreda i čupati za kosu.
(2006)
Aleksandar Princip
-
Jednom se desilo da su mesečara, dok je mesečario, hodao u snu i u snu se osmehivao, probudili i ovaj, probudivši se, pao je na zemlju i razbio se na hiljadu parčića.
Pokušali su da ga pokupe, da ga sastave i to je trajalo dugo. Kad su ga konačno sastavili, objekat je izgledao žalosno, bio je lomljiv; mnogo delova je na njemu nedostajalo. Svaki put kad bi dunuo mali vetrić, objekat bi padao i lomio se u još hiljadu i hiljadu parčića.
(Oktobar, 2005)
Aleksandar Princip
-
- Marija Filipović zna, zna, ali neće ništa da kaže. Baš je prosta. Samo za sebe drži. Kažem ja… uvek sam govorila da je Marija Filipović jedna seoska Sova. Sve vam ona vidi i sve ona zna… Ali, Desanka Perić je možda i gora. Kvočka jedna…
- Ma, sve su kvočke. I Marija Filipović i Desanka Perić i Ljiljana Simić i Sneška Vasić…
- Tačno, u pravu ste! Apsolutno ste u pravu!
- I ne samo to : Mira Živić je govorila mnogo gore, mnogo gore. Slušala sam je ja.
- Jeste, jeste.
- A Zorica Nedić, ah, ta alapača, ona je sve suprotno kazala. Sve suprotno od istine.
- Sve suprotno! U pravu ste, u pravu! Lažljivica jedna! A, znate šta je još rekla…
(2006)
Aleksandar Princip
-
Tačno u podne jedan neobičan dečak je pao sa desetog sprata.
To je primetila komšinica sa sedmog sprata koja je baš u tom trenutku prostirala svoj beli veš, ali nije obratila pažnju pomislivši da je pao komad veša sa desetog. To je video šestogodišnji dečak sa petog sprata koji se igrao svojim avionima na terasi, ali nije prekidao svoju igru uveren da je to samo mrtva ptica pala sa krova zrgade. Prizor je najednom bljesnuo pred očima i starijoj ženi sa drugog sprata koja je u svojoj kuhinji kuvala ručak, ali je i ona besno odmahnula glavum gunđajući sebi samoj kako je to „ona“ sa četvrtog ponovo prosula vodu kroz prozor.
