Petropolis - glava II: Povest o dečaku
.
~ Kod Ane Pavlovne ~*
Sutradan, oko sedam časova, vrata Petrovog stana se polako otvoriše. On je ležao na svom krevetu, zamišljen gledajući nešto na plafonu. Kad, na trenutak nešto jako lupnu i on skoči izbezumljen. Pred njim se ukaza gorka pojava. Čovek, stariji, krupan, visok, sa sedom dugom masnom bradom, istom takvom sedom i neurednom kosom, prljavoga lica bez jednog oka, obučen u prljav iscepan kafeni kaput, stajao je mirno i dostojanstveno pred njim. On jako zaudaraše na mučan ulični smrad i znoj i zbog toga kao da se snebivao i kao da ga je bilo sramota svoga izgleda, ali i dalje zauzimaše čvrst i dostojanstven stav. Gledao je Petra pravo u oči. Petar isprva pomisli da sanja, da je opet pred nekim bunilom, jer su sva ona uvek počinjala na takve čudnovate načine i često su mu se ukazivale takve čudnovate prilike, groteskne prilike, ali nešto kao da mu probudi svest. On zažmuri jednom, pa drugi put ponovo i onda skoči i odmaknu se.
Petropolis - glava III: Kod Ane Pavlovne
.
~ Povest o dečaku ~*
Petar Petrović beše sin jedinac Nikole Petrovića, nekada poznatog fabrikanta i njegove žene Sofije. Nikola Petrović beše poznat u svoje vreme ne zbog svog kapitala (a, imao ga je), niti zbog svojih poslovnih uspeha, koji, naprotiv, behu veoma bedni, nego zbog raznih afera vezanih za njegovo ime, razvrata i ekscentričnog samoljublja. Taj nizak čovek, proćelav, sitnih crnih očiju, beše do te mere samoljubiv da je izazivao mržnju i odvratnost na sve strane gde god bi se pojavio. Takve prilike su se često završavale svađom i tučom, gde bi Nikola Petrović dobijao i te kakve batine. U njegovom prostom govoru, kad kod bi pričao o sebi, beše takva nekakva gadna nota, gadna i iritantna, da je, na veoma čudan i neobjašnjiv način, dovodila njegove, uglavnom slučajne, sagovrnike do takve razdražljivosti i jarosti da bi se oni i sami posle čudili šta ih je tada, u tom trenutku spopalo, pa su dozvolili sebi da se ponašaju na taj i taj način. Upravo to ga je i dovelo do događaja o kome ćete kasnije čuti.
Petropolis - glava II: Povest o dečaku
Petropolis - glava III: Kod Ane Pavlovne
.
~ Koraci ~
Bilo je to retko vrelo letnje veče u gradu Petropolisu. Večeri su, iako je leto, zbog visokih zgrada koju su skrivale i bacale senku na ulice, obično hladne. Ali ovo je bilo naročito sparno, vazduh je bio suv, gotovo zagušljiv. U takvim uslovima, grozničave zapare i prave letnje žege, stanovnici ovog velikog grada su izašli na ulice u bezuspešnoj potrazi za osveženjem. Ulice su bile prepune građana. Svi su se gurkali, kuškali, na to odvraćali psovkama, pljuvanjem, posle bi nastavljali svoj dugačak put ka kakvim bilo mestom pod mesečinom, no, on bi se uvek završavao …
Baš tu, među tom gomilom jadnog, iznurenog sveta, našao se on, po prvi put posle bog-zna koliko vremena, na vrelim ulicama gradskog asfalta. On – Petar Petrović.
Design by Simon Fletcher. Powered by Tumblr.
© Copyright 2010
